Sa malom distancom, kada sam pustila da me prođe onaj prvi utisak, ako ne razočaranja, a onda bar ravnodušnosti i potpune nefasciniranosti Oslom, rešila sam da proverim da li sam se negde zeznula u toj putničkoj  matematici. U prvom postu sam napisala da nemam pojma koji nas je andrak zaposeo pa smo rešili da idemo u Skandinaviju. I ovo se najviše odnosi na Oslo, jer znate li ikoga ko je išao turistički u Oslo? Ni ja. Jer niko ne ide u Oslo turistički. Dva su razloga ključna – hladno je i skupo je. I dodaću tome još jedan opšti utisak – predosadno je. Ali da počnemo od početka, pa zaključite sami.

***

Norway – Powered by Nature

U Oslo smo stigli letom avio kompanije SAS i velika greška je što relaciju između Stokholma i Osla nismo prešli vozom, jer je priroda u obe zemlje nestvarna. Na futurističkom aerodoromu nas je dočekao slogan „Norway – powered by Nature“.

Kamin u maju i Nutella za pristojne zemlje

Smeštaj smo i u Oslu našli preko bookinga, mada da budem iskrena malo smo se pomučili, jer su cene u centru grada dosta visoke. Link sam već ostavila u nekom od prethodnih postova, ali evo ostavljam i ovde za slučaj da poremetite zdravom pameću i odete turistički u ovaj grad. Takođe, kad smo već kod smeštaja da napomenem da je sve bilo sjajno, ali nas je najviše oduševio kamin, koji smo uredno založili već prvo veče, pustili Prijatelje na najvećem HD televizoru ikad i uronili supenu kašiku u teglu Nutelle proizvedene za pristojne zemlje. Razumite nas, padala je kiša, smrzli smo se ko crkveni miševi i bio je kraj dugog, dugog dana, praćenog belim noćima.

Bele noći u satenu i knjige od Bekima

Pre dolaska u Oslo informisali smo se iz raznih blogova, a u jednom od njih smo otkrili i YT kanal Norvežanina koji se iz sve snage trudi da kroz svoje klipove predstavi ono (malo) što ovaj grad turistički može da ponudi. Ovo je njegov kanal, pa ako ikom ikad zatreba.

Takođe, o Oslu sam čitala i u knjigama Bekima Sejranovića. I sad kad sam se vratila, stvarno imam razumevanja za sva ta opijanja, narkotike i bekstva u Ex Yu svaki  put kad poludi od norveške sterilnosti, što uopšte nije teško. Jednostavno, ovde morate imati neki ventil. Hladno je, sve je besprekorno skockano, ljudi sa svim svojim manama kao da ne postoje i sve to zajedno deluje kao neka emotivno dezinfikovana pustoš. Alternativa lakim drogama je trčanje ili bajs, a i dosta je jeftinije. Super nam je bilo simpatično, što svi voze bajs opremljeni kao za Tour de France.

Da se kratko vratim na književnost – Norvežani ozbiljno dobro pišu. Jedan od mojih omiljenih pisaca, ako ne i najomiljeniji je Jostein Gaarder, bogotac i autor Sofijinog sveta, Devojke sa pomorandžama, Misterije pasijansa, Vite brevis, Zamka u Pirineijima i Kći direktora cirkusa. Naprosto morate pročitati sve ove knjige! Norvežanin je još i Erlend Lu, ali  da ne lažem, nisam baš neki fan njegovog stila.  Od savremenih autora poznatih u Srbiji, izdvaja se još i Ju Nezbe.

Grad tigrova (sa krizom identiteta prim. aut.)

Da se vratim iz ove duboke digresije, smeštaj je bio super, a sutrašnji dan smo započeli od glavne šetačke i shopping zone u gradu, ulice Karl Johans. Ova ulica spaja centralnu gradsku stanicu i ide do Kraljevske palate, Slottet. U dužini od oko kilometar i po smešteno je sve što je potrebno jednom gradu. Ma šta gradu, državi: pozorište, parlament, univerzitet, katedrala i gradska većnica, sve je tu.

Glavnu gradsku stanicu ćete prepoznati po tome što se na trgu ispred nje nalazi veliki mesingani tigar. Ne znam kom caru je palo na pamet da na trg stavi tigra i da Oslo proglasi gradom tigrova, kad tamo nema ama ništa toliko snažno, energično i moćno. Ali avaj.

Nedaleko odatle se nalazi i čuvena zgrada opere. Zgrada je podignuta 2008. godine i  za samo deset godina svog postojanja, postala je simbol grada. Projektovana je tako da se laganom šetnjom možete popeti do krova zdanja i odatle gledati na ceo grad. Šta više, penjanje po krovu zgrade je veoma poželjno i preporučuje se kao aktivnost, da ne kažem atrakcija. U zgradu opere može da se uđe. Unutra je veoma lepo i fotogenično, pa nemojte preskočiti fotosešn.

Vratili smo se na ulicu Karl Johans i odatle krenuli u laganu šetnju ka kraljevskoj palati Slottet. Tu su radnje svih mogućih brendova, ali Oslo i nije neki grad za shopping, šta više proglašen je jednim od najgorih gradova za kupovinu na svetu. Cene street fashion brendova su svuda iste, pa i ovde, ako vam nešto zatreba. Razlika je u tome, što je na primer Zara potpuno prazna. Kupaca, osim par Azijatkinja, nije bilo i za razliku od Srbije sve je uredno složeno. U ulici gde je sve, smešteni su i restorani i kafići, a koliko smo primetili daleko od toga da je bilo gde gužva. Šta više, lokali su uglavnom prazni.

Negde na polovini ulice nalazi se Parlament, skromna zgrada, ništa raskošno i upadljivo, ali se zato ispred nje prostire sasvim prosečan park sa klupama, vodom i zelenim površinama. Malo niže se nalazi Univerzitet, a skroz na kraju ulice više puta pomenuta kraljevska palata. Trenutni suvereni vladar Norveške monarhije je Kralj Harald V.

Munkov Vrisak

Kada iz ulice Karl Johans gledate ka Kraljvskoj palati negde pri dnu sa leve strane, iza parka se nalaze i Gradska većnica, zgrada od crvene fasadne cigle u kojoj se inače dodeljuje Nobelova nagrada za mir, kao i Narodno pozorište. Nismo im posvetili previše pažnje, jer smo se uputili ka Nacionalnoj galeriji, u kojoj je smešten Munkov Vrisak. Cena karte je oko 10 evra i muzej je fantastičan. Veoma bogata kolekcija najpoznatijih slikara poput Pikasa, Monea, Modilijanija. Vredno iskustvo i jedna od stvari koje su me obradovale u Oslu.

Ovde ću da napravim malu digresiju. Po izlasku iz muzeja naleteli smo na radnju Fretex. Reč je o radnjama koje prodaju vintidž, da ne kažem polovne stvari. Cene su naravno previsoke za šta god da se uhvatite, makar to bio i ceger. Međutim, mnogo zanimljivije od toga je da se roba za ove prodavnice prikuplja tako što širom grada postoje kontejneri u koje možete ubaciti sve što bi nekom koristilo, a što ste nameračili da bacite. Ne znam da li se za te stvari dobija neki otkup, ali mi se dopada taj osvešćen koncept produžavanja života stvarima koje nam više nisu potrebne, a mogu imati novi život.

Oslo na vodi

Posle muzeja i Fretexa, krenuli smo ka luci, koja gleda ka brdu na kom je smeštena tvrđava Akershus. Nismo se peli. Pogled na tvrđavu, dok nas šamara vetar sa Oslofjorda bio nam je sasvim dovoljan. Inače, lučki deo u kom smo se našli je jedan od najmodernijih delova grada. Reč je o šetalištu uz more, okruženom visokim staklenim zgradama, pa je naš utisak sve vreme bio kao da smo u arhitektonskoj kombinaciji nečega što podseća na Airport City i nečega što bi trebalo da bude Beograd na vodi (sudeći po maketi). Verovatno vam je jasno u kom pravcu idu moja osećanja prema ovom delu grada.

Restorani su uglavnom potpuno prazni i dosta otužno izgleda sva ta futuristička estetika, bez emocije i boje koju bi trebalo da popune i daju ljudi. Šetali smo se do kraja šetališta, u potrazi za tragovima života, ali slaba vajda. Stepen sterilnosti rastao je geometrijskom progresijom. Tu negde se nalazi i muzej moderne umetnosti Astrup Fearnly Musem of Modern Art. Nismo ulazili. Previše moderno i previše konceptualno za moje poimanje umetnosti.

U potrazi za razlupanim, prljavim i sprejom zamašćenim delovima grada

Vraćamo se peške, a ideja nam je da obiđemo deo koji se zove Grünerløkka i za koji smo saznali da je deo grada kakav bi nam se možda dopao – urban, kul, prepun prodavnica ploča, vintidž šopova i kafea, a i jeftiniji nego ostatak grada.

I istina, vidi se ta razlika u odnosu na centar i ostatak grada, ali skromno je to kada je o hipsteraju reč. Naročito, kada ovaj deo grada uporedimo sa sličnim u Berlinu, Kopenhagenu i Beogradu. Fali malo taj razlupani, prljavi, sprejom zamašćeni šmek.

Šetali smo dalje uz reku Akerselva koja regularno protiče kroz grad i nekako se čini tu nadohvat ruke. I još luđe, tu postoje i neki vodopadi, kao da na 100 metara odatle nisu smeštene stambene zgrade.

Nešto dalje stigli smo do dela koji se zove Vulkano. Znali smo da smo na pravom mestu kada smo ugledali ogroman grafit guštera, tačno i milimetarski precizno oslikan tako da ne naruši koncept na kom je grad očigledno zasnovan. Tu se nalazi i prostor koji se vikendom pretvara u urbani buvljak sa rukotvorinama i antikvitetima. Zanimljiv momenat je kristalni luster koji visi sa metalnih konstrukcija i daje hipi šmek ovom delu grada. Tu su i kafići, odmah uz reku. Bilo je ljudi, ali nas je opet pratio taj utisak da su to neka deca norveških milijadera koja, eto tako, iz nekog buržujskog, salonskog bunta sede tu i puše (zamislite).

Ovim delom grada smo završili prvi dan u Oslu i oprostili se sunčanim vremenom.

Sutradan smo odlučili da posetimo Frogner park, mesto gde je smešteno čini mi se bezbroj, mada Wikipedia kaže 200 skulptura čuvenog vajara Gustava Vigelanda. Čovek je 1921. godine od grada dobio zgradu u kojoj je živeo i radio, a za uzvrat je sva svoja dela ostavio u amanet Oslu i njegovim stanovnicima.

Kada je reč o skulpturama, generalno grad ih je prepun, svuda ih ima i uglavnom su to dela ovog vajara. Imam utisak da dominira mesing, ali možda grešim. Ono u čemu ne grešim je da dominiraju statue čoveka, u svim pozama i starosnim dobima.

Kako smo od centra do parka došli peške, sve vreme smo se šokirali praznim ulicama, restoranima, berbernicama. Jeste bio četvrtak prepodne, ali osim au pair bejbisiterki nismo videli baš previše ljudi. Istini za volju, bila je i kiša, šetali smo nekom buržujskom četvrti (a kao da drugačije uopšte postoje), ali i da su okolnosti bile drugačije imam utisak da ne bismo naleteli na neku „živinu i hijerarhiju“ Osla.

Nakon, parka nastavili smo ka delu grada gde su smešteni muzeji, tačnije reč je o polustrvu Bygdøy. Tu se nalaze Muzej Vikinških brodova, Kon Tiki muzej, Narodni muzej. Posetili smo muzej Vikinških brodova i ne može se to uporediti sa Vasa muzejom u Stokholmu, jer je i manje i skromnije, ali se zato na svakih pola sata emituje sjajan film proizveden u 3D mapping tehnici i kada shvate da su propustili početak, posetioci uredno čekaju narednu projekciju. Stvarno je fantastično urađeno.

Po onoj sitnoj sipuljavoj kiši, produžili smo dalje ka Norsk Folkemuseum – Norwegian Museum of Cultural History. Fenomenalno je i šteta što je vreme bilo loše, jer se ovde konačno može videti nešto iz svakodnevnog života Norvežana – od tradicionalnog uređenja kuća, prodavnica, poslastičarnice i apoteke. Jednom rečju, grad u malom i najbolje što u svaki od ovih objekata može da se uđe i oseti čar norveškog života. I povrh svega, super je za fotkanje.

Pre i posle naftne ere

Do sredine šezdesetih godina XX veka, Norveška je bila siromašna zemlja. Nakon pronalaska nafte, razvili su se po ubrzanoj proceduri. Danas je  jedna od najbogatijih država na svetu. Vrednost naftnog fonda je oko 165 000 evra po glavi stanovnika, a ima ih pet miliona, pa računajte. To je novac koji Vlada Norveške globalno investira.

Osim nekoliko istorijskih momenata, imam utisak da se niko ne bavi time kako je bilo pre nafte. Tragove takvog života možete pronaći samo u muzejima. Sve drugo je tamo urbano, stakleno, futuristički i hladno. Ali zato je priroda senzacionalna, a Norvežani umeju da je čuvaju.

Da zaključim, mogli smo bez ovog iskustva, ali šta je tu je. Bili, videli i više se bez preke potrebe tamo ne bismo vraćali. Sva sreća da nismo ostali duže od dva dana 🙂

Preostalo je da još napišem post iz Kopenhagena, kada je o ovom proputovanju reč. Ipak mislim da će to biti bajka, u duhu Andersena. Takav vajb taj grad podstiče. Do čitanja!