Dugo je Srbija bila zanemarena destinacija na mom globusu. Zavidela sam svima onima koji po našoj zemlji otkrivaju neverovatne pejzaže i iz neobjašnjivog razloga nisam se dovoljno potrudila da i sama budem jedna od tih ljudi. Ili je falilio vreme ili je falilo društvo, a bilo je i egzotičnijih destinacija, pa je Srbija mogla i da sačeka. I došlo je i njenih pet minuta, spletom potpuno sumanutih okolnosti.
Kako ove godine verovatno nema ništa od mora, do onog finalnog na Malti, imam plan da svaki vikend do kraja leta posvetim jednom neotkrivenom kutku naše zemlje. I biće mi zadovoljstvo da sve to spakujem u kraće putopise i dam još nekom ključ u ruke za sreću, odnosno jednodnevni izlet po Srbiji za koji nije potrebno da padnete u nesvest od organizacije, troška ili udaljenosti.
Digresija: Da ne bude zabune kad govorim o očekivanjima, jedno i možda najvažnije koje imam od ovih izleta jeste da mesto koje posećujem ne bude previše komercijalizovano, masovno popularno i da bude sakriveno od bujica turista.
Dakle, ako vam treba ideja za izlet na koji možete da krenete na tri, četiri, sad, bez mnogo cimanja, evo ideje.
Reč je o specijalnom rezervatu prirode Carska Bara
Rezervat se nalazi na pedesetak kilometara od Beograda, na putu ka Zrenjaninu. Brzo se stiže, nema gužve, put je divan, okružen zelenilom i prava je radost za vožnju. Do rezervata se dolazi kada se kod Etno Sela Tiganjica isključite sa glavnog puta i nastavite pravo, preko mostića i pored restorana Sibila.
Specijalni rezervat prirode Carska Bara se nalazi između Tise i Begeja, a poznat je i pod nazivom „srpski Amazon“. Ne znam kako izgleda Amazon, ali me je Bara na prvi pogled podsetila na močvare oko Majamija u kojima na uviđaju možete da sretnete Horejšija Kejna. Sa naočarima, naravno.
Ako se pitate zašto se bara zove Carska, razlog tome je što je Franc Ferdinand, austrougarski prestolonaslednik, ovde dolazio u lov.
Ono što karakteriše Carsku Baru jeste očuvani ekosistem (uprkos lovu s početka prošlog veka :)), bogat neverovatnim biljnim i životinjskim vrstama, ali ono po čemu je bara najposebnija jesu ptice – njih više od 240 vrsta. Neke od njih su izuzetno retke, a ovde se mogu videti orao belorepan, kormoran, čaplja purpurne boje i druge čije ime ne umem ni da ponovim.
Komaraca nema, jer njihove larve jedu mladunci žaba :). Lanac ishrane se završava kormoranima koji su u stanju da dnevno pojedu i po kilogram ribe iz obližnjeg ribnjaka Ečka, a koji se od naleta ovih izjelica brani nečim što bih opisala kao „protiv kormoranska odbrana“ u najkraćem. Takođe, zanimljivo je da je izmet kormorana bogat toliko jakim kiselinama, da u dužem vremenskom periodu mogu da osuše i obore stabla drveća. Videćete ih širom rezervata.
Najlepši doživljaj bare je sa Carskog brodića koji kreće svakih sat vremena i vozi vas kroz baru, obraslu nečim što liči na trsku, a zapravo je šaš. Zanimljivo je da se po rastinju ove biljke raspoznaju i površine pod živim blatom koje može biti dubine i do tri metra. Tura brodićem je stvarno posebna i svakog trenutka očekujete da iz nekog zeleniša iskoči krokodil :). Nakon ture brodićem ostatak rezervata možete obići peške, stazom zdravlja, dužine 4 kilometra u jednom smeru.
Napomena je da bi bilo poželjno da svoje mesto na brodiću najavite i rezervišete. Cena vožnje brodićem i obilaska rezervata je 450 dinara.
Ova SAT patrola, svoju turu po Banatu je nastavila odlaskom na ručak. Ukoliko ćete u Etno selo Tiganjica, spremite se na gužvu, čekanje i obaveznu rezervaciju. Moja preporuka ipak ide salašu „Kod Stare Dunje“, i nema te recenzije koja može da prenese iskustvo, doživljaj i ljubaznost, a ponajmanje mekoću teletine ispod sača :). I vino kuće, vino je predivno.
Ako nakon svih tih radosti za nepca budete u stanju da nastavite dalje, Kaštel Ečka se nalazi na samo četiri kilometra. Reč je o dvorcu građenom sredinom XIX veka u engleskom stilu. Podigla ga je porodica Lazar, a zanimljivo je da je na otvaranju Kaštela svirao tada devetogodišnji Franc List. Kaštel je danas pretvoren u hotel, ali je otvoren i za posete sa strane. Bašta je zaslepljujuće lepa i ovom prilikom bih zamolila za povišicu baštovanima :). Neverovatno je na koji način je održavana i iskrena da budem, dobićete nadrealne ideje šta biste sve mogli da organizujete u tom zelenilu 😉
I da bi sva ova radost stala u jedan dan, ovde stavljam tačku. Ako vam ostane vremena, svratite do Zrenjanina. Nama nije, ali ne žalimo, biće prilike.
Do sledećeg jednodnevnog izleta.
