Danas nema life hackova u vezi planiranja i organizacije. Danas pravim digresiju sa jednim jako važnim life update-om kako bih dala kontekst za neke buduće tekstove koje ću pisati. Jer, nećete verovati, najveći deo inspiracije za teme o kojima pišem nalazim u svom ličnom životu. A kako trenutno prolazim kroz malo je reći zanimljive životne promene, želela sam da kroz neka svoja lična iskustva pišem o tome šta kad nas život iznenadi. Ili kako sam za vrlo kratak vremenski period promenila posao, delimično i profesiju, a uskoro i državu. Boom! Stay tuned.  

DA SE PODSETIMO…

Pre nekoliko meseci pisala sam o tome šta kada vam ništa ne ide po planu. Kao što rekoh, bio je to tekst inspirisan potpuno ličnim doživljajima i pokušaj da racionalizujem okolnosti koje se nisu razvijale onako kako sam zamislila i isplanirala. Ako ste u takvim okolnostima, podsetite se teksta, možda nađete nešto korisno. Evo primera šta se sve kod mene kotrljalo nizbrdo:

• Ni nakon dve godine potrage, nažalost nisam uspela da kupim stan. Kupiti normalan stan u Beogradu, po razumnoj ceni, postalo je ravno dobitku na lotou. S druge strane jedan jedini stan koji se uklapao u zadate parametre, koji sam želela i rezervisala, nisam uspela da kupim zbog bahatosti i reketaškog ponašanja investitora, nepoštovanja zakonskih procedura i našeg dogovora, jer do ugovora nismo ni dobacili (naravno ne mojom krivicom, ali o tome nekom drugom prilikom).
• Posledično to se odrazilo na moje životne planove i odluke
• Promenila sam adresu stanovanja. Dva puta.
• Brinula sam za zdravlje članova porodice, (pomenula sam u nekim od prethodnih tekstova)
• Preživljavala sam svoje zdravstvene probleme (koji su kulminirali operacijom i bzvz mi je što to i pominjem ), a zatim i to da sam zbog raznih razloga, a najviše zato što sam neumereno jela i lečila sve probleme hranom, nabacila zabrinjavajuću kilažu koju nikad u životu nisam imala. Zapravo totalno sam izgubila kompas.
• Doživela sam emotivne promene 🙁
• Emotivno i lično sam doživela i neke od poslovnih promena, odlaske nekih klijenata i slično
• I ko zna još koliko dnevnih ispada, ne mogu više ni da se setim.

Izvinite na iznošenju ovolike količine intmnih stvari, pokušavam da ilustrujem sve što je pošlo naopačke. Mnogo toga je bilo baš hevi, a ja sam se baš iz sve snage trudila da držim stvari pod kontrolom. Sve se dešavalo sukcesivno, pa nisam bila ni svesna količine sranja izazova koje mi je život servirao. Šta više, svaku novu kofu znate več čega, dočekala sam s osmehom na licu, verujući da pozitivnim stavom i čvrstim planom, sve mogu da rešim u svoju korist.

Elem, kako život ume da režira dramatičnije od Hičkoka, baš je za Oskara izrežirao akcionu SF dramu u kojoj umesto da menjam sve ono što ne ide, mogu da promenim samo ono što ide, što je OK i pod kontrolom, da preuzmem rizik nadajući se da će posledično i sve ostalo doći na svoje mesto. Na kraju krajeva, pre samo nekoliko meseci pisala sam o najčešćim pitanjima koja mi ljudi postavljaju u vezi posla u PR agenciji i iz tog teksta je odisalo zadovoljstvo, stabilnost i sigurnost u ono što radim. Sve u svemu, u poslu sam se osećala baš dobro, a uz neke sitnije i zdrave trzavice, posao je bio izvor stabilnosti i čvrst oslonac u mom životu. Dakle, bar posao nisam planirala da menjam posao, jer mi je promena i nestabilnosti stvarno bilo preko glave.  

ŠTA SE ZAPRAVO DESILO…

Da skratim priču – nekoliko meseci kasnije evo me – promenila sam posao, i ne samo to – delimično sam promenila i profesiju, a za koji mesec promeniću i državu u kojoj živim. Dobila sam priliku da počnem da radim na poziciji brend menadžera kompanije EPC Masters, sa sedištem na Malti. Reč je technology driven marketing agency, kako za sebe kažu. Srce mi malo poskoči svaki put kad pročitam ovu frazu, jer je to nešto što sam i zamišljala kao opis svog savršenog radnog mesta.

Prethodnih deset godina je bilo jedno neprocenjivo putovanje kroz PR i sve što taj posao sa sobom nosi. Srećnica sam jer sam radila sa nekim od najvećih kompanija u Srbiji (i na svetu), upoznala sam prepametne, obrazovane i elokventne ljude, ponosna sam na svaki od projekata koje smo sproveli i na nagrade koje su osvajali projekti na kojima sam radila i u kojima sam učestvovala. I na kraju, radila sam sa najboljim timom, divnim, pametnim i hrabrim ženama i poslovni rastanak sa njima je jedan od najemotivnijih delova ove priče.

Međutim, kako u filmu ume da bude, u život su mi se vratile osobe sa kojima sam se rastala pre više od pet godina godina. Zahvaljujući njima i njihovom poverenju dobila sam priliku da probam nešto novo. I da pređem u gastose :).

Da, i ja se sada gotovo 90% svog vremena pitam šta mi je trebalo da u 35 godina počnem nešto potpuno novo.  A opet kako ne želim da se jednog dana pitam ŠBBKBB i kako mi je omiljena reč „NEUSTRAŠIVOST“ za mene je odgovor na ovu priliku ipak bio dosta jasan.

Da ludnica bude kompletna, osim što menjam tim i profesiju, plan je da promenim i državu. Nakon tri meseca rada iz Beograda (ili kada okolnosti sa koronom budu koliko toliko pod kontrolom), plan je da nastavim da radim (a i živim) na Malti. To je možda i najbolji deo ove priče. Yup, živeću na moru, na Mediteranu 🙂 A uz sve to ceo taj proces relociranja je vrlo elegantno rešen, zahvaljući novom poslu.

KAD SE OSVRNEM…

 …sve što me nije htelo u prethodnom periodu, poguralo me je ka bržem i lakšem donošenju ovakve odluke. Šta više, raskrčilo mi je (da ne kažem declutterovalo :)) put, da ne brinem i da se ne osvrćem, jer u Srbiji ne ostavljam ništa započeto. Nažalost ili na sreću. Okolnosti su takve da mnogo toga što bih verovatno u drugim zemljama mogla da uradim kao građanin i poreski obveznik, ovde ne mogu. Ili mogu uz previše cimanja. Nemam kapacitet da se bakćem sa na primer bahatim investitorima (ili bilo kojom drugom bahatom vrstom), kao ni da ulažem toliko energije u rešavanje osnovnih egzistencijalnih pitanja, koja jednostavno ne zaslužuju toliki maltretman. Sve što se desilo u mom privatnom životu, samo me je, bez previše vaganja, gurnulo ka nekim novim prilikama.

Iskreno, ponekad ne znam da li da se radujem ili da plačem od straha. S druge strane, šta god da se desi, stvarno ću biti ponosna na sebe, jer sam imala mu*a da probam. Pardon my French – ali bolji izraz ne postoji u našem jeziku.

Da rezimiram sve ono što sam gore pomenula, da nije išlo kako treba:

• Nisam kupila stan i OK sam sa tim, ko zna zašto je to moralo tako. Kada i ako se vratim probaću ponovo, a na Malti mogu da iznajmim stan kakav želim. Pa čak i sa pogledom na more.
• Što se zdravlja tiče, konačno smo svi dobro i to je najvažnije.
• Smršala sam 10 kg od početka godine (a pisaću jednom i kako :))
• Srce i um su u pregovorima o saradnji

Ako treba da izvučete neku pouku iz ovog teksta, neka to budu ove stvari:

1. kad ono što želite postane nemoguće, vreme je da poželite nešto drugo
2. kad se sva vrata zatvore, neka nova moraju da se otvore. Možda su ta vrata vaša. Treba samo da uđete na njih. Stvarno, nije kliše. Pa ne može baš sve i sve vreme da bude loše. Mora negde da se prošunja neki zrak sunca
3. Kad nemate šta da izgubite, rizikujte, možda vam se posreći. Javiću vam kako je kod mene prošlo.

P.s. Sa blogom ne planiram da stanem, već sad prepoznajem milijardu novih tema o kojima bih pisala. I nadam se da sam bar nekom dala neku novu nadu ili inspiraciju, a ako ništa drugo iza ovog (čak i za mene) iznenađujuće ogoljavajućeg teksta stoji i poruka da iza nasmejanih slika nekad nije uvek sve tako čarobno. Mislite o tome kada sledeći put posle skrolovanja po društvenim mrežama pomislite kako je nekom drugom bolje nego vama.

Do čitanja!