KOPENHAGEN – GRAD U KOM JE SREĆA IZA ĆOŠKA

KOPENHAGEN – GRAD U KOM JE SREĆA IZA ĆOŠKA

Od kada smo se vratili iz Skandinavije jedva sam čekala da na red dođe post ili, kako rekoh u prethodnom blogu, bajka o Kopenhagenu. Skrenuta mi je pažnja na količinu negativnosti koju sam iskazala prema Oslu, pa verujem da će ovaj tekst obilovati besmislenim količinama pozitivnih utisaka koje sam u nekim situacijama možda i neosnovano pripisala Kopenhagenu. Pa da počnemo sa preterivanjem!

***

U Kopenhagenu nas je dočekalo lepo vreme, što je verovatno doprinelo našem opštem utisku oduševljenja. Jednostavno smo se od aerodroma odbacili do grada (o transferima i tehnikalijama sam pisala u prvom postu iz serijala o Skandinaviji), a onda od neke od gradskih stanica stigli do stana u delu Vesterbro. U stanu nas je dočekao naš stanodavac Oliver, a stan je izgledao još lepše nego na fotografijama na AirBnB-u. Pravi skandinavski, minimalistički, ali kul opremljen, svetao, prostran i predivan.

Vesterbro nejbrhud

U stan smo ušli tek toliko da ostavimo stvari i izoduševljavamo se enterijerom, a zatim smo se jednom od centralnih ulica Vesterbroa uputili ka centru. Imali smo svest u kakvom delu grada smo se smestili, ali nas je šetnja ulicama ovog dela grada, totalno omađijala. Prolazili smo pored nizova kafića, dizajnerskih radnji, second hand shopova, malih rustičnih pekara. Za oko su nam zapali ljudi koji sa osmehom, opušteni, sede i guštaju na suncu. Zapravo, kada biste te ljude stavili u kontekst Beograda ili ne daj bože Srbije, izgledali bi kao totalni čudaci. Tamo, u leglu hipsteraja, oni su izgledali prelepo, a mi smo izgledali kao gastarbajteri na privremenom radu u Danskoj.

Hipsteraj

Spontano smo zaključili da je Kopenhagen prirodno stanište hipstera. I to mnogo više nego Berlin, u kom hipsteraj izgleda nasilno i prenaglašeno, dok se ovde tako prirodno i spontano uklapa. Tamo se kao hipster rađaš zaključujemo, u šta nas je uverila ova čudnjikava beba.

Hipsterskom utisku doprinose i bicikle. Njih ima u nenormalnim količinama, na sve strane. Svi voze bajs. I nema onih nabudženih mountain bajkova, nego samo city bajsevi, retro dizajna, onako kao da vam ih je deda prepisao oporukom.

S obzirom da nam je centar grada bio na kilometar, odlučili smo da ne koristimo gradski prevoz, već da idemo isključivo peške. Na putu do najužeg centra grada, bila nam je i pivnica Warpigs, nastala kao kolaboracija danske kraft pivare Mikeller i američke 3 Floyds. Iako nije bilo ni podne, unutra su neki carevi jeli rebarca i pili pivo. Čist Hygge. Kažem vam, ljudi su skroz opušteni. Ne mogu da ne pomenem, da smo se u ovom delu grada nagledali raznih predivnih i prelepih primeraka ljudske vrste, a posebno su nas očarale  vilinski lepe devojke sa prevelikim biciklama.

Dakle, tom „našom“ ulicom smo se spustili do trga Rådhuspladsen. Pre trga smo prošli pored centralne gradske stanice, gde smo po savetu iskusniji putnika zamenili novac. Inače, danska kruna je jača od norveške i švedske, a jedan evro vredi oko 7.4DKK, pa ta neokruglost iznosa pravi zabunu u računanju.

Tivoli

Takođe, tu blizu se nalazi i ulaz u Tivoli, što nas je obradovalo onoliko. Kažu da je Tivoli bio inspiracija za Diznilend, a s obzirom da sam u relativno kratkom periodu obišla oba parka – iskrena da budem Tivoli mi je lepši. Manji, ušuškaniji, intimniji, a na sve to i predivnog retro dizajna. Inače, razlog zbog kog je Tivoli podignut jeste “navodni” stres sa kojim su se Danci suočavali, verovali ili ne, sredinom 19. veka, odnosno oko 1843. godine kada je park izgrađen.

“Cveće male Ide” i druge bajke

Trg do kog smo stigli posle Tivolija, prepoznatljiv je po tome što se na njegovom samom početku nalazi spomenik Hansu Kristijanu Andersenu, kažu najpoznatijem Dancu. Što se mene tiče, pamtiću ga po lektiri za drugi razred “Cveće male Ide”, koju mi je tata pročitao za jedno veče, jer sam ja naravno zaboravila da je pročitam na vreme. Posledica je to da su mi se sve bajke izmešale.

Odavde počinje i centralna šetačka zona –  ulica Strøget. Nije me baš nešto očarala, da ne lažem.  Ovde moram da vam ispričam i jedan gaf, čuj mene blam. Naime, kako nam je ova ulica delovala totalno nezanimljivo, svaki put smo skretali u bočne uličice i krivudali. Ni jedan jedini put nismo prošli ulicom od početka do kraja, što je rezultiralo time da ne ukapiram da se kanal Nyhaven nalazi odmah iza trga kojim se ova ulica završava. Naravno svaki put kad smo išli do kanala, ni ne gledajući u mapu, kružili smo ko kiša oko Kragujevca, ne skapiravši da postoji mnogo jednostavniji i kraći put da stignemo :(.

Leteći tigrovi i prodavnice sreće

Takođe, negde na polovini ove ulice nalazi se i opservatorija, u formi okruglog tornja Rundetaarn, koja datira iz 17. veka. Sa krova tornja, pruža se divan pogled na ceo grad. Tu kod tornja je i Lego radnja, naravno nezaobilazna u Kopenhagenu. Što se mene tiče, za mene je u Kopenhagenu bio nezaobilazan Flying Tiger ili prodavnica sreće kako je još zovem. Otkrila sam je prošle godine na Malti i od tada ne propuštam priliku da zavirim u istu u svakom gradu. Ipak, kako je Danska zemlja iz koje potiče Flying Tiger, ponuda je dosta bogatija, pa smo iskoristili tu okolnost i obradovali se gomilom drangulija za sitne pare.

Nyhavn

Kada je reč o delu grada oko kanala Nyhavn, šta bih vam rekla. Prelepo je, milijardu puta lepše nego na bilo kakvoj fotografiji. Redovima kućica se prilazi sa nekoliko strana, ali prilaz sa mostića je idealno mesto za fotografisanje, jer ćete odatle najbolje uhvatiti taj spektar boja kojima su našminkane fasade. Ovaj deo znate i iz filma Danish girl (i ukoliko niste, preporučujem da pogledate, sjajan je). Gužva je velika naravno, ali niko se ne gura i prijatno je. Nakon beskonačnog fotkanja, šetamo oko kanala. Kanal je ranije zaista bio glavna gradska luka, a gde je luka tu su i mornari. Zaključujete, lepe šarene fasade ranije su bile bordeli. Kuća na broju 9 je ujedno i najstarija kuća, očuvana do dana današnjeg, dok su ostale kuće uglavnom renovirane više puta.

Nastavljamo dalje od kanala, mostićima koji vode ka Kristijaniji. Sve vreme gledamo da se sklonimo sa staze za bicikliste koje vijugaju kroz ceo grad. Prelazimo preko jednog od mostića koji nas vodi do nekog super kul dela grada, između  biblioteke i opere, a gde na otvorenom opet vidimo Dance kako uživaju na suncu.  Sa zvučnika se čuje neka gotivna lounge muzika, a sporadično i zvono sa bicikle, lagani talasi i  žamor i smeh uz točeno pivo.

Slobodna država Kristijanija 

Nastavljamo dalje ka Kristijaniji i ulazimo na neki od sporednih ulaza. Ko ne zna šta je Kristijanija, najbolje da pročita na Wikipediji (:D). Ništa nam nije bilo jasno. Ušli smo očigledno na pogrešan ulaz, jer sve deluje savršeno uobičajeno – priroda, ljudi, jezero, sedi se na travi i uživa na suncu. Tek po negde zapahne miris vutre, vidiš da negde neko rola, ali ništa zbunjujuće i ništa što ne viđamo i u Beogradu. Odlučili smo da se rasprostremo na travi pored jezera i da malo izblejimo. Primećujemo da ima i starijih gospođa, roditelja s decom, mislim se, ništa čudno s obzirom da je priroda fantastična. Obišli smo krug oko jezera i tek pred kraj kruga stigli do glavnog ulaza u Kristijaniju, gde počinje sve ono po čemu je ova slobodna država poznata. Na tezgama je sve, a plaća se u loenima, zvaničnoj valuti Kristijanije. Svi su napušeni i voljni da vas ponude najboljom robom. Ne obratih pažnju na cene… I još nešto, atmosfera je super, ljudi su normalni, opušteni, nasmejani :).

Ovde završavamo prvi dan obilaska i laganim korakom kroz Strøget, a zatim i onu našu ulicu koja počinje Red Light Districtom, vraćamo se u našu danski stan. Nisam pomenula, ali taj prvi dan smo proveli još i obilazeći i neke od kraljevskih palata, tj samo smo prošli pored njih bez dužeg zadržavanja, ali smo zato sutrašnji dan započeli obilaskom zamka Rozenborg, kao i pripadajućih mu vrtova.

I drugog dana imamo sreće sa vremenom. Lepo je, toplo, sija sunce, a park je ozeleneo. Trava je podšišana idealno (kao kod Devetara Cokulića), kao i drveće. Moj OCD čovečuljak u glavi uživa i pomalo poskakuje od sreće.

Nastavili smo dalje ka Kastelletu, jednoj od najpoznatijih i najbolje očuvanih zvezdastih tvrđava u Evropi. Tvrđava je opasana bedemima koji su takođe u obliku pentagrama. Ovde smo malo zalutali, tražeći šetalište na kom je smeštena Mala sirena. Sirenica je visoka tek nešto više od jednog metra, pa je nije lako uočiti, ali gužva oko nje će vam otkriti gde se krije. Zapravo, reč je o šetalištu i pristaništu Langelinie koje je dosta dugačko, pa vam se može desiti da omašite pravac u kom je Sirena. Gužva je velika, a čak iako ne vidite Ariel, nećete puno propustiti.

Vraćamo se nazad do grada i idemo ka delu koji se zove Nørrebro. Ovom delu grada smo prišli preko jednog od mostova i već tu smo bili oduševljeni. Zapravo, svidela nam se ta opuštenost koja se u Beogradu zagubila – ljudi koji su tako neopterećeni svojim izgledom i koji su zaposeli svaku slobodnu površinu kako bi uživali u danu. Da napomenem da niko ne puši, pije se pivo, a svi izgledaju tako kul, jednostavno i nasmejano.  Mislim da je ovo deo grada u kom smo totalno poludeli za Kopenhagenom. Nemam čak ni reči kojima bih prenela to iskustvo, osim dobar vajb koji morate videti lično da biste razumeli zašto je Kopenhagen tako magičan.

Trenutak kad kažeš “Zapamti sad ovaj trenutak”

Želela sam što duže da ostanemo u ovom delu grada koliko je sve bilo tako obično, a tako opčinjavajuće. Ipak, produžili smo dalje ka food marketu Torvehallervne, gde smo se častili  Smørrebrød-om. Nazvala bih to sendvičem, mada je reč o samo jednom parčetu hleba koji je bogato nafilovan različitim namazima. Ja sam uzela varijantu sa kozicama u nekom kremu. Više se ni ne sećam šta se sve našlo u toj kombinaciji ukusa, ali znam da je bilo prava poslastica za moja nepca, bez trunke griže savesti. Tome smo dodali i pivo, opet Mikeller, a mesto smo pronašli na košarkaškim tribinama nedaleko od hale. Bilo je ovo jedno tako savršeno obično iskustvo, ni po čemu glamurozno, a tako lepo i prijatno uživanje u hrani, na suncu, u okružnju finih i nasmejanih ljudi. Jedan od onih momenata kad sebi kažeš „Zapamti sad ovaj trenutak“.

Kad smo završili sa klopom spustili smo se do buvljaka antikviteta, nedaleko odatle i tako zaokružili jedan segment dana.

Vraćamo se ka centru i ponovo prolazimo pored Rozenborg parka, a zatim konačno dolazimo do luteranske crkve Marmorkirken, čiji sam vrh videla sa okruglog tornja, ali nisam mogla da je lociram. Podsetila me je malo na Karlskirche u Beču.

Tu se nalazi i Amalienborg palata u kojoj živi kraljevska porodica. Reč je o četiri identične zgrade ispred kojih je straža u počasnim uniformama. Smena straže je svakog dana u podne i to je takođe jedna od atrakcija. Malo dalje odatle je i kej i luka, a ima i stambenih zgrada pa zaista zavidim srećnicima koji tu žive.

Sutrašnji let je kretao sa aerodroma u Malmeu, dokle smo došli vozom preko mosta Øresund. Moćno iskustvo i respect za takvo arhitektonsko dostignuće. Boravak u Malmeu potrajao je nekoliko sati i nakon Kopenhagena, bilo je beskrajno dosadno. Ta dva dana koja smo proveli u Kopenhagenu su zasigurno  prekratko vreme za sve što ovaj grad nudi, ali sigurno dovoljno da znamo da ćemo se vratiti kad tad.

Disklejmer: Ovo je post koji mi je bilo najteže da napišem jer nemam dovoljno epiteta za sve ono što sam doživela i kako sam doživela ovaj grad, a mislim i da ne postoje adekvatne reči kojima može da se opiše atmosfera grada i njegovi zavodljivi stanovnici. Sve što mogu da kažem je – idite i vidite, prlepo je i vredi svaki dinar i svaki minut provedenog vremena. Iskreno, potpuno razumem zašto je Danska na vrhu liste “srećnih zemalja”.

Dok završavam ovaj tekst, sa kamere prebacujem fotke sa Krita, odakle sam se upravo vratila i ne mogu da dočekam da i tu priču prekucam iz mentalnih beleški. Nadam se da će biti manje teško nego sa pisanjem bajke :).

Do tad, hvala što me čitate. Pozdrav do sledećeg teksta.

Leave a Reply