Hello world! Ili Baby steps!

Hello world! Ili Baby steps!

Odavno, ali baš odavno obećavam (sebi, a i drugima) da ću početi da pišem o temama koje nisu samo posao, o onome što mislim, osećam i živim. I da ću napraviti blog, da bude moje web mesto, moja polica na koju ću uredno da složim sve te čaršafe tekstova koje planiram da napišem ili neke koje sam već napisala. I na kome će neko, ako poželi, sve to moći da pročita, a ja ću imati čime da okupiram svoju glavu i mesto da svedem sve svoje unutrašnje dijaloge u monolog :).

 

I tako to moje obećavanje traje već jedno četiri godine. Niti pišem o onome što ja mislim (jer se negde duboko u sebi pitam da li je ikoga, u moru svih sadržaja kojima smo poplavljeni, uopšte briga za to); niti sam se bavila pravljenjem tog nazovi bloga, a pod tim mislim na taj vizuelni momenat i ime i sve ostalo, jer kao osoba sa OCD-eom i perfekcionista, neću ni da počinjem ako to sve nije lepo spakovano i ako mi se ne sviđa kako izgleda, a ponajviše zato što sam lenja (budimo iskreni).

I mislim se baš nešto ovih dana, pa dužna sam to sebi. Iz više razloga. Kao prvo, jer upadam u šablon frizera sa lošom frizurom. Veći deo dana provedem trudeći se da drugi izgledaju lepše u očima nekih trećih, pišući u ime drugih, pakujući intervjue i izjave, polirajući mišljenja i stavove, da dobro zvuče, a nisam u stanju da lepo predstavim sve ono što su moje ključne poruke, ono što mene okupira i  što mogu da podelim ili što samo mislim da je važno i lepo.

Kao drugo, toliko toga u toku jednog dana primetim, saznam, doživim, zavolim i u trenutku odvolim, da sve te senzacije na duže staze ne uspem da zapamtim. I zato hoću da pišem, da zapamtim i da se, u nekom trenutku, podsetim svog toka misli, iz nekog perioda života, kao i da podelim sa drugima ponešto od onoga što znam. Možda nekome bude od koristi. Znam da je meni bilo korisno i da sam čitajući tuđe blogove svašta zanimljivo saznala i naučila.

I još nešto, kao treće, ja baš mrzim (da, prejaka, ali prava reč) da se eksponiram, i generalno blam me je i da tvitujem i da postujem na Fb i da delim svoje tekstove (psiholozi bi imali objašnjenje). Uvek mislim da li je to uopšte pametno i šta će drugi da misle/kažu ( i ovde bi psiholozi imali napomenu). I moram, bre, više to da prevaziđem, jer kao misleća osoba, imam obavezu da ponekad kažem šta mislim (pa makar to nikoga ne zanimalo).

I eto me, sedim ispred beline worda koji čeka da sročim koju pametnu. Taj proces ne ide onako glatko kako verovatno svi zamišljamo pisanje. Više izgleda ovako: krenem dva pasusa, pa se vratim na početak, pa neku reč zamenim nekom boljom, pa obrišem cele rečenice, pa rotiram pasuse… I tako. Ali neradni su dani, napravila sam ambijent koji mi odgovara, napolju pljušti kiša, pa malo sija sunce, ja pijem kafu i slušam Buiku i mislim se nešto – valjda ću u ovome da budem istrajnija nego u dijetama :). Onaj estetski momenat iz drugog pasusa sam prevazišla. Spakovala sam, iako nije sjajno, ali nije ni loše za početak. Menjaću ga u hodu, kad otkrijem kako da namestim sve ono što mi se ne sviđa. Kao i u životu.

Nek mi je sa srećom!

Dok sam pisala, slušala sam:

Buika – No habrá nadie en el mundo

Nouvelle Vague – In a manner of speaking

Imany – you will never know

 

 

 

 

Leave a Reply