Da li se sećate onih urbanih mitova iz srednje tipa – tema za pismeni iz srpskog „Zrno peska iz profila“, a u kojoj sa tih nekih petnaestak godina treba iz sebe da izvučete sav filozofsko – kontemplativni potencijal? Evo nek se javi osoba koja je pisala na tu temu, jer ja i dalje ne verujem da je to ikad iko zadao za pismeni. Do evo danas. Ja je sebi zadajem kao temu posta o utiscima sa Ade Bojane. A zašto – odgovor je u jednom od poslednjih pasusa, pa ko izdrži do kraja…

Društveno-zadivljujuće wow efekat destinacije. #Not

Nisam planirala da idem na Adu Bojanu. Bila sam na Kritu početkom leta i plan mi je bio da tamo negde u oktobru zapalim na Bali ili na neku daleku „društveno-zadivljujuću wow efekat“ destinaciju. Međutim, kako mnoge stvari u životu nisu uvek onakve kako planiramo, bog se nasmejao mojim planovima, a ja sam se „kao“ predomislila.

Ovo leto mi je bilo jedno od onih hardcore perioda kad baš prsneš od svega – od ljudi, previše informacija, previše taskova, previše pritisaka i moranja koje sam sebi namećeš i koje ti drugi nameću. U jednom trenutku sam se osećala prezasićeno od svega. Počela sam da se gušim od količine obaveza i zadataka. Trudila sam se da delujem normalno, iako se iznutra uopšte nisam osećala tako. Svo to vreme, razmišljala sam samo o jednom – koliko mi je potrebno da pobegnem od gužve, ljudi, informacija, mejlova, društvenih mreža, obaveza i moranja. Pišem sve ovo da vam ilustrujem u kakvom mentalnom stanju sam se odlučila baš za Adu Bojanu.

Putovanje na daleku destinaciju podrazumevalo je i mnogo planiranja i mnogo novih to-do-ova, a moj mozak to više nije mogao da izdrži. I eto, tako je pala odluka da odem dole. Dovoljno daleko, a opet dovoljno blizu da ne moraš mnogo da misliš.

Kod Meta, DJ-a iz Nigerije, na Adi Bojani kod Ulcinja

Čuli smo za Meta, koji je trenutno DJ u Nigeriji i koji izdaje svoju sojenicu. Najavili smo se i brzopotezno otišli. Još jedna brzopotezna odluka bila je dolazak vozom, pruga Beograd – Bar, plavi vagon. Uzeli smo spavaća kola i stvarno ne sećam se kada sam se poslednji put tako naspavala. Voz je krenuo u 9.05 i mislim da sam već u 09.15 bila u dubokom snu, koji je potrajao do Podgorice. Ako ste iz fazona avanture, toplo preporučujem ovakvu varijantu. Povratna karta je oko 80 evra i kupei su stvarno čisti i uredni, ne tripujte da ćete dobiti bilo kakvu bolest.

Inače, o Adi Bojani i sadržajima koje nudi možete pročitati i na sajtu adabojanafor.me gde takođe možete pronaći i ponudu smeštaja. O razvoju Ade Bojane kao turističke destinacije možete pročitati i u intervjuu osnivačice ovog web sajta.

Cene smeštaja za kućice u kojima može boraviti i do šest ljudi su oko 100 evra dnevno. Mi smo prošli dosta jeftinije, s obzirom da nas je bilo dvoje i da je sezona na izmaku.

Daj nam sunca

Naša sojenica je bila u pravom hipi fazonu. Iskrena da budem, malo zapuštena i potrebno joj je da se malo glacne, ali dovoljno kul da tu pregurate svoje letovanje. Kada nam je Željko (Metov „sojenicozastupnik“) rekao da u kući nema wi-fi, životaMi hladan znoj me oblio i ugrizla sam se za jezik da ne bih verbalizovala svoj zluradi tok misli u formi „Kako misliš nema wi fi, šta ti bre mi ovde plaćamo“. Iz ove perspektive, hvala mu, osećam se kao posle rehabilitacije.

Naša sojenica na Bojani pružila nam je razne opcije uživanja – od bućkanja nogica u ledenoj reci, do prostog sedenja u ligenštulu i gledanja u vodu ili ljuljuškanja u onim platnenim ljuljaškama koje možete razapeti između dva stuba (ako znate kako se zovu, javite, da ne bih zvučala kao Velja “onosonomrupom“ Ilić). Savršeno za prvu jutarnju kafu, doručak ili večeru u sumrak (osim ako nema komaraca ili predosadnih žaba :)).

Paradajz turisti

Kada idete na Adu Bojanu, jednostavno sa morate ponet neku hranu jer dole postoji možda dve prodavnice u kojima možete kupiti najosnovnije. Mi smo nešto hrane poneli iz Beograda, a deo dokupili na putu od Bara ka Bojani. Vanja (33), kuvar, fotograf, programer i guru iz Beograda, spakovao je namirnice za minimum tri ručka, a zapravo dovoljno da celo letovanje preguramo bez previše razmišljanja. Za prvu pomoć, imali smo obližnju piljarnicu gde smo dokupljivali hleb i voće.

Osim hrane koju smo sami spremali, ručali smo uglavnom u lokalnim konobama i bukvalno se davili u svežim morskim plodovima – lignje, škampi, brancin i orada, sve sveže i upecano istog jutra. I još nešto, ne pamtim ukusniji paradajz od domaćeg iz Donjeg Štoja. Jeli smo u Ćićkovoj čardi, kod Ivane, kod Miška i nezaobilaznog Peše, gde čitava familija radi u restoranu. Nezaboravno iskustvo gde ti konobar aka. gazdin sin pokaže kako da jedeš škampe u fensi restoranu, a onda ti napomene da kod njih jedeš prstima i da se osećaš kao kod kuće. Divna uspomena :).

Otkrili smo i Cladestino, restoran i kafić, toliko zavučen da čak ni lokalci ne znaju gde se nalazi. Super je enterijer, a ostavljam vam i fotku na kojoj se nalazi znak po kom ćete prepoznati da ste na pravom mestu,  ako budete išli. Ko i uz ovu pomoć snimi znak, ima čokoladu od mene 😀

Najveći deo vremena proveli smo na plaži koja se nalazi desno od Bojane, sa strane gde je Kiteloop, ali bliže delti. Septembar je mesec kad nema gužve pa smo se nauživali u miru, udarima talasa i šuštanju vetra. Neverovatno kako se lako upadne u zen koji vlada na Adi, telo i mozak se toliko opuste da te mrzi čak i da promeniš ležaljku. Svaki dan se vraćaš na onu istu na kojoj si i juče ležao. Gledala sam i u druge ljude. Ista situacija, potpuno pretvaranje u jednu amorfnu masu, bez potrebe da menjaš ono što si ustanovio da ti odgovara. Sedeli smo u beach baru Milina, gde kafu možeš da skuvaš i sam, a ne bilo ti teško skuvaj jednu i konobaru :).

Lepota poroka

Otišli smo i na onu stranu plaže gde se nalazi nudistički kompleks. U nenudistički deo. Mislim sve je OK, ali ležaljke na plaži 10eura, wtf?

Mimo toga, generalno kad već pričam utiscima sa Ade Bojane, najbolji od svega je taj jedinstven osećaj slobode, u svakom smislu – od toga kako izgledaš, do toga kako se osećaš i ponašaš. Stvarno su počele da me guše sve te gradske konvencije, nametanje društveno i korporativno prihvatljivog, činjenica da si čak i u ovom odraslom dobu kul samo ako poseduješ ovo ili ono, tašnu, šminku, cipele. U hipi okruženju sa Bojane toga nema. Slobodan si ako si svoj, a nisi svoj ako nivo tvoje kuloće zavisi od brenda koji si na sebe nakačio. Slično kao u Kopenhagenu (mislim da sam koristila skoro identičnu formulaciju).

Dok sam pisala ovaj tekst gledala sam u neke devojke na kojima nema ničeg skupocenog, a opet izgledaju prelepo. Zamotale su se u neke hipi marame, sede na plaži i gledaju u zalazak sunca. Sa tom osoljenom kosom, prelomljenom u talase (koje u redovnim gradskim okolnostima pokušavamo da imitiramo, a opet nikad ne budu kao na moru), njima nije potrebna ni ova ni ona šminka. Imaju sebe i imaju mladost koju ni jedan brend ne može da zaseni.  Iskonska ljubav prema životu, ništa skupo, bahato i namunjeno. Odoh opet u anti-konzumertistički digresiju, očigledno da sam preterala sa alternativnom literaturom, pa da se vratim u realnost.

Čitala sam Sensu, magazin sa najlepšim prelomom, “Moć ljubavi” Don Miguela Ruisa, knjigu “Moj muž”  Rumene Bužarovske, pisala sam Dnevnik zahvalnosti i nove blog postove i evo majke mi, mislim da sam se za nijansu izlečila od svog onog moranja.

Da se razumemo, nije sve dole na Adi Bojani savršeno. Prljavo je, smeća ima na sve strane i tužno je kad se ne brine o prirodi koju ničim izazvano imaš na raspolaganju. Ali nekad je psihološko smeće toksičnije, a lična „sreća se ponekad nalazi i u zrnu peska” što reče Paolo Koeljo u Alhemičaru.

Materijal za nove vizuelizacije

Vratila sam se nazad u veliki, prljavi grad i nadam se da neću ponovo utonuti u taj vrtlog obaveza i gušenja. Kad opet naleti šest milijardi stavki „moram da završim sada i odmah“ nadam se da ću naći neko vreme za nove vizuelizacije puste plaže, hipi komuna, kajtova i sumraka sa trema sojenice.

Ako i vi tražite lek za svoju zatrovanu glavu i dušu, znate gde da ga potražite. Logističko-praktične savete i sugestije dajem u komentarima.

Do čitanja!