MI SMO MISLILI NA BERLIN SA BERLINCIMA

MI SMO MISLILI NA BERLIN SA BERLINCIMA

Dok nisam krenula da pišem post o Berlinu, da rudarim po mapama uma i retroaktivno istražujem znamenitosti koje sam videla, taj grad izgledao je kao bledo sećanje, oblačan grad u kom sam bila pre dve godine sa tri drugarice i to je to. S harda u mojoj glavi nestao je ceo folder sa ovim iskustvom. Ostali su samo pojmovi bez konteksta i sećanje na jedan susret. Tada nisam imala blog, ali sam u susret Novoj godini rešila da prekopam po pamćenju, fotografijama koje od tad nisam pogledala i da složim priču, meni za podsećanje, kao  i nekim budućim putnicima u ovaj grad.

Pomenula sam jedan susret. Dve godine kasnije, taj slučajni susret ima svoje parče priče u ovom postu. Svoje viđenje Berlina će dopisati i Ivan, koji je u Berlinu bio kada i ja, ali je njegova ruta izgledala totalno drugačije. Dok nam se put nije ukrstio 🙂

Pa da počnemo.

19. decembra 2016. godine vozač kamiona Scania uleteo je na božićni vašar u centru Berlina, ispred memorijalne crkve Kajzer Vilhelm. Poginulo je 12, a povređeno je 50 ljudi. Par dana nakon toga srušio se avio ruskog hora Aleksandrov, kada je 64 člana hora poginulo. Strah i tuga vejali su sa svih strana, a nas četiri, skupljene s koca i konopca, vođene željom za kratkotrajnim bekstvom u neke srećnije zemlje spakovale smo se i krenule. Bio je to skroman aranžman, autobusom, u maloj agenciji čijeg se imena ne sećam. Ali znam da sličnih aranžmana ima onoliko. Sećam se samo rane jutarnje vožnje autoputom kroz Nemačku, jedne uglačane ravne piste okružene zelenim četinarima vrhova zabelelih od snega. Bila sam očarana ograđenim delom puta, lišenim kesa, smeća i nedovršenih radova.

The Wall

Jedna od prvih stvari koje smo videli po dolasku u Berlin, bio je Berlinski zid. I to Istočnu galeriju (East Side Gallery) koju su nakon pada Berlinskog zida oslikali grafiti umetnici. Zid je podignut 1961. godine, a Rusi (tada Sovjeti), su njim želeli da onemoguće masovno iseljavanje stanovništva iz istočnog u zapadni deo grada koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata. Zid je bio dug 150 kilometara. Checkpoint Charlie, koji ćemo obići koji dan kasnije, bio je jedan od malobrojnih prelaza iz kojih se moglo preći iz jednog u drugi deo grada. Danas mi deluje potpuno nerealno da je jedan grad bio podeljen zidom, a da njegovi stanovnici svoje rođake i prijatelje iz drugog dela grada nisu mogli da vide gotovo 30 godina. Kada je zid srušen 1990. godine, pozvani su umetnici koji su oslikali preostale delove zida. Neki od grafita su baš poznati, poput slike “My God, Help Me to Survive This Deadly Love”, koja prikazuje poljubac predsednika Istočne Nemačke Honekera i Brežnjeva koji je bio u poseti Nemačkoj prestonici.

Zaostavština podeljenosti

Kroz čitav grad se protežu ostaci zida i vidno su obeleženi. Zapravo čitav grad diše zaostavštinu te podeljenosti, crpeći iz nje turističke kapacitete i rabeći estetiku socijalizma kao izvor egzotike za one kojima ona nije bliska. Nama koji dolazimo iz bivše Jugoslavije sve je ličilo na detinjstvo – od trabanta u svim bojama do muzeja DDR-a, sve je „kao naše“ i naravno retro :).

Kad već pominjem DDR muzej, reč je o nečemu što zaista ne smete propustiti, ma koliko da nam je blisko. Muzej se nalazi kod Ostrva muzeja, a prikazuje svakodnevni život stanovnika Istočne Nemačke. Sav sadržaj je interaktivan, sve se može pipnuti i isprobati i beskrajno podseća na sadržaj izložbi poput „Živeo život“ koja je održana kod nas pre par godina ili postavke iz Muzeja istorije Jugoslavije. Takođe, pročitala sam negde i da je muzej samo dve godine nakon svog otvaranja, 2008. godine, bio nominovan za evropski muzej godine.

Da se ne zaboravi

Pored podeljenost, drugi i sigurno jači deo utiska koji vas prožima dok šetate Berlinom stalno podsećanje na strahote Drugog svetskog rata. Sa gotovo svake strane nalazi se nešto što podseća na najružniji period svetske istorije i na sve užase koji se se tada dogodili. Ovaj grad, odnosno ova zemlja svojim stanovnicima ne dozvoljava da zaborave.

Dok sam gazio tom kaldrmom, koja je vodila do restorana, dah mi je zastao od ruševina jedne crkve. Od nje  su ostali samo njeni zidovi, koji su se svega naslušali, i imali su jedino da mi kažu da je sve prolazno, pa i ovaj trenutak. Seo sam na prvu klupu, da dobro zapamtim tu atmosferu, da mi uđe pod kožu i da nikad ne zaboravim taj prizor. Krupne pahulje su padale kroz ogoljeni kostur nekadašnjeg krova crkve, padale na pod koji se sjedinio sa travnatim tepihom parka u kome se nalazila klupa, koja je tu pustila korenje, još od ko zna kad.“

Obišli smo Bebelplatz, poznat po tome što su Nacisti tu spalili više od 20 000 knjiga 1933. Danas na taj događaj podsećaju prazne police knjiga koje možete videti kroz staklene prozore na pločnicima. Drugi podsetnik je Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope odnosno Memorijal holokausta. Prostor prekriven s 2700 granitnih ploča, različitih dimenzija, osmislio je arhitekta Peter Eisenman, poređavši ih u nepregledne nizove. Spomenik postoji od 2005. godine i pročitala sam u jednom putopisu, da je njegovo postavljanje praćeno brojnim kontroverzama. Najbizarnije je sigurno to što je dobavljač  premaza koji omogućava skidanje grafita i drugih škrabotina po spomenicima, bila firma koja je naciste snabdevala gasom za koncentracione logore i gasne komore.  Naravno, skandal ove vrste je rešen tako što je ova kompanija vratila novac.

Prošle smo i pored Topographie des Terrors , danas muzeja, a nekada predstavništva Gestapa i SS-a u Hitlerovoj Nemačkoj.  Koliko se sećam, muzej 01. januara nije radio, ali sam sigurna da je postavka vredna obilaska.

Te zime je bilo hladno u Berlinu

Odseo sam u hotelu na pola sata vožnje tramvajem do Aleksanderplaca. Izašavši iz tramvaja, zakoračio sam u novogodišnju euforiju. Svako je imao svoj privatni arsenal pirotehničke opreme, kao da su želeli da dočaraju Berlin 1945. godine. Probio sam se kroz prijateljsku vatru, pretrčao široki bulevar i zalutao u prošli vek. Stigao sam sa namerom ranije, jer sam već isplanirao večeru po preporuci recepcionara u najstarijem restoranu u Berlinu, Zur Letzten Instanz. Nije bilo teško pronaći restoran s obzirom da je jedino svetlo, izuzev uličnih lampiona, dopiralo iza zelenih žaluzina, stare, ali sveže okrečene zgrade. Ušavši unutra, počeo sam da sumnjam koju godinu dočekujem večeras. Sve je bilo autentično, bez ikakve naznake da postoji nešto iza scene, iza tog mahagoni šanka punog drveta, na kome se nalazila mesingana točilica iz koje je naviralo svetlo i tamno pivo. Nešto kasnije, tamo na Aleksanderplatzu me je čekala Jelica, drugarica iz Beograda, koja je iznenada i s ljudima koje ne poznaje bila ovde, da dočeka neke svoje novogodišnje rezolucije“.

Vozikale smo se metroom do Alexander Platza, povremeno grešeći smer u kom idemo. Na Alexander platzu, u blizni TV tornja Fernsehturm u jednoj od postavljenih šatri trebalo je da čekamo Novu godinu. Pre tog jedinstvenog ekspirijensa, cerekajući se kao ludače odabrale smo da  jedemo na jednoj od kućica u okviru Božićnog bazara.Tu, ukoliko niste za varijantu najstarijeg restorana u Berlinu Zur Letzten Instanz, možete kupiti carry wurst, kobasice iseckane i poslužene na kartonskom tanjiru uz senf ili kečap. Kao i u Beču, ima ih na svakom ćošku i naročito na kućicama u okviru božićnih vašara.

Uz hitove nemačkog takmičenja za pesmu Evrovizije ’93, okružene  penzionerima (istim onim koje viđamo u čarapama i sandalama, ošišanim na „šabanku“), uz kuvano vino i neprolazne hitove nemačkog govornog područja s kraja prošlog veka, blejale smo u toj novogodišnjoj noći. Jelici je došao neki drug. Pucalo je na sve strane, kao da je 1945., a mi smo u 10 minuta do ponoći jurili jednom od najlepših ulica Berlina – Unter den Linden ili Bulevarom lipa, ka Brandenburškoj kapiji gde je organizovan vatromet.

Svi su bili na proslavi sa sebi dragim ljudima, ostavivši pozornicu praznih ulica i zidova. Samo moji koraci, svež vazduh sa obližnje reke Špreje i krupne pahulje, koje su polako prekrivale kaldrmu odavali su da vreme još uvek postoji. Koliko god je to bio čaroban, isto toliko bio je i tužan taj trenutak. Naposletku će taj trenutak izbledeti u mojim sećanjima, kao jutarnja magla koju otera zubato Sunce, i nikog neće biti da ih ponovo oživi

Prvog dana 2017. šetale smo gradom bez euforije. Bez vožnje u pogrešnom smeru, dolazimo do stanice ispod Brandenburške kapije. Gužva zbog maratona koji se ovde održava svakog 1. januara, sprečila nas je da prođemo kroz lukove kapije. Ne mogu, a da ne primetim sličnost sa Jelisejskim poljima i Trijumfalnom kapijom. Tu su smeštene brojne ambasade, hotel Adeon, Akademija umetnosti.

Kod Angele i ekipe

Iza kapije se nalaze nemački parlament (Bundestag), koji smo posetili istog popodneva.  Obilazak je besplatan, ali morate da zakažete svoj termin. Zgrada u kojoj se nalazi nemački parlament, Bundestag, naziva se Reichstag. Najzanimljivije kod ovog zdanja je staklena kupola, ispod koje se nalazi glavna skupštinska sala. Opšti utisak je simbolika i poruka poslanicima da su uvek ispod i pod budnim okom „naroda“ s obzirom da se posetioci muzeja bukvalno šetaju iznad njihovih glava. U centru kupole se nalazi obrnuta kupa od ploča-ogledala, koje usmeravaju sunčevu svetlost u skupštinsku salu, radi uštede energije.

Ostatak naše ture po Berlinu nastavljamo šetnjom po bulevaru 17. juni, koji ide kroz Tiergarten, ogroman gradski park. Videli smo berlinsku statuu pobede, Siegessäule ili Goldelse, a zatim se zaustavljamo ispred Berliner doma, odnosno najveće gradske katedrale. Iako hladno, vreme je bilo divno, vedro i sunčano, pa smo dobro svetlo iskoristili za fotkanje.

View this post on Instagram

Just #berlin, enough for #happyness

A post shared by Olivera Petrovic (@oxily) on

Odlazimo i do Check Point Charlia, kao što sam pomenula, nekada jednog od dva prelaza iz Istočnog u Zapadni deo Berlina. Ovaj deo grada ćete prepoznati po drvenim „graničarskim“ kućicama, po orginalnoj drvenoj tabli  na kojoj piše „Napuštate američki sektor“, kao i po „vojnicima“ u uniformama sa kojima možete da se fotografišete. Za iznos od pet evra možete dobiti i pečat sa graničnog prelaza „Checkpoint Charlie“ u svoj pasoš :).

Filmska magija

Jedno popodne smo posvetili i obilasku Potsdamer platz-a, modernog dela grada koji je ime dobio po Potsdamu. Reč je o delu grada koji je prodat korporacijama, a jedna od prvih bila je Sony, koja je ovde podigla svoje predstavništvo za Evropu. Ovaj trg je i natkriven  Sony-evom lanternom, koja se naslanja na vrhove zgrada. Ispod se nalaze restorani, fontane, Legolend Discovery centar, a najpoznatiji je po Međunarodnom filmskom festivalu Berlinale. Takođe, filmskoj magiji ovog dela grada doprinosi i Muzej kinematografije, kao i bulevar slavnih, sa sve zvezdama u pločnicima.  Ukoliko se dobro sećam, u ovom delu grada smo išle i  neki ogroman tržni centar u shopping, ali iskrena da budem sve mi je to nekako bledo ostalo u pamćenju.

Što se tiče drugih obeležja grada, među njima je i Ampelman, odnosno čikica sa šeširom (meni liči na amiša :)) a koji pokazuje zeleno svetlo na semaforu, kao i medvedi koje ćete videti na gotovo svakom ćošku.

Kopala sam dublje po pamćenju, ali rekla bih da je ova moja priča o Berlinu ostala nedovršena. Zato ovde stavljam tačku i prvom prilikom pakujem kofere da dovršim obilazak i ponovo vidim sve ono što sam propustila. Što se Ivanovih delova priče tiče, kaže „čitaćete u knjizi“. Pa da mu verujemo na reč 🙂

Do čitanja!

 

This Post Has One Comment

  1. Ovo je super. Imas i goste u prici divnoo. Mislim da nedostaje ostatak price, cekamo i taj deo 🙂 Bravo mala

Leave a Reply