Dobrodošli, dobri ljudi! Ovo je prvi post koji pišem za moj novi blog. U stvari drugi. Ja sam ovaj post već jednom napisala, ali kako (po mom mišljenju) nije bio dovoljno moćan za ovaj svečani trenutak, evo pišem ga drugi put, da popravim stvar. U prvoj verziji posta napisala sam da sam blog prekrstila. Naravno, mislila sam na to da sam mu konačno promenila ime, našla kontekst i dala mu adekvatan domen. Pored toga, blog je dobio i novo odelce 🙂
U prethodnih dva meseca, uložila sam celu sebe u makeover one dečije igrice koja se zvala Kobajagi blog, a koja sada, pod novim identitetom ima tendenciju da postane Miss blogosfere. Trenutno sam i umorna i ushićena, mada me je malo popustila ona euforija koja je trajala dok sam sve ovo pripremala. Sve u svemu, znam da sad blog ima samo da puca, bre. A i sad kad se ovako javno ložim, obavezala sam se da ne zabušavam.
Takođe, u prvoj verziji posta napisala sam zašto sam počela da pišem blog, ali sad ću taj deo da autocenzurišem, jer who gives a shit za moje psihološke procese. Pomenuću samo da je prva osoba koju sam upoznala, a da ima svoj blog, bila Ivana (prepoznaće se :)). Ona je u moju glavu ubacila tog crva, a on je ostao tu da živi do 2016. godine, kada sam otvorila svoj prvi WordPress. Takođe, u trenucima kada sam sumnjala u sebe, svoje kvalitete, kreativnost i veštinu pisanja, cela ta priča sa blogom bila je način da popravim svoje jadno samopouzdanje :). Kako sam od onih likova što se suočavaju sa svojim nesigurnostima – jedino što mi je u takvim trenucima preostalo jeste da se latim tastature i rokam po postovima baš onako kako ja mislim da treba – bez feedbacka i track changes-a (univerzalni agencylife momenat). Na početku sam stalno razmišljala šta će reći Pera, Mika, Žika, iju biće me sramota, eto toliki ljudi mnogo bolje pišu od mene, etc. Ipak, kako su komentari ljudi uglavnom bili pozitivni, bio je to vetar u leđa da prevaziđem sve svoje manjkove samopouzdanja i počnem ozbiljnije da razmišljam o blogu, njegovoj, temi, nazivu, identitetu.
Vežbala sam na postovima koje ste već čitali
Kobajagi je za dve godine svog postojanja imao 4000 poseta, odnosno oko 2200 posetilaca. Skromno, ali za mene mnogo više od onoga što sam uopšte očekivala. Objavljeno je 23 posta, a najčitaniji postovi bili su „Kako bez straha solo na letovanje“, „Šta sve možeš kad je leto u Beogradu očaj“ i „Skriveni dragulji Beograda“, a solidno se kotirao i totalno hejterski post o Oslu, oko kog je bilo i najviše polemika. Naravno, najveći broj poseta bio je iz Srbije, ali drago mi je da me čita i dijaspora :). Pored posetilaca iz SAD, Švedske, Nemačke i Emirata, kojih je, logično, bilo najviše, najegzotičnije zemlje iz kojih su posetioci dolazili na moj Kobajagi blog su: Kazahstan, Vijetnam, Litvanija, Hong Kong i Kina.
Takođe, čak i to moje sporadično pisanje, na dizajnu koji izgleda skromno, donelo mi je neka sjajna iskustva. Na primer, upravo zahvaljujući blogu o solo letovanju, o istoj temi govorila sam i u magazinu Lepota i zdravlje, pred početak letnje sezone i kroz svoje iskustvo ohrabrivala devojke da se osmele na takav korak. Takođe, velika mi je čast, što me je povodom komentara na predstave u Dorćolskom narodnom pozorištu kontaktirao reditelj Filip Gajić, da mi se zahvali na lepim rečima.
Učila sam, istraživala, čitala, gledala i upijala
Otvorila sam svaki blog koji se našao na ona dva linka sa spiskom svih domaćih blogova. Da, ja sam ta koja vam je vršljala po blogovima prethodnih meseci, manijakalno otvarala strane i sakupljala ideje šta mi se najviše dopada. Ceo put učenja o blogovanju i digitalnim komunikacijama, doneo mi je novi set skillova i znanja, kao i nove ljude koji su me ohrabrili da se tome bolje i više posvetim. Upoznala sam neke od svojih blogo uzora, poput Alex Petrovski, otkrila Jelenu sa bloga Snovi u koferima, čitala sam sve što pišu Jovana Miljanović, Istok, Brana, Stefan Gajić, Petar Vasić. Gledala sam videe Ane Bučević i znala da što je moje to će doći :). Hvatala sam beleške, gledala gde pripadam i pronašla sam se.
Tako se rodio moj novi blog „Do mile volje“
Moja ideja je da ovaj blog bude vodič za kvalitetno ispunjeno vreme i njegovo racionalno korišćenje, odnosno kompresovanje obaveza koje nam ostavlja više vremena za uživanje. O konceptu bloga, više možete pročitati na ovom linku. Osim toga na netu, čuj mene Vukajliji, sam našla i jednu definiciju izraza „Do mile volje“, a koja poprilično dobro oslikava moju životnu filozofiju – “Do mile volje” je krajnja tačka univerzuma do koje nas ništa ne može sprečiti da dođemo samo ako imamo dovoljno mašte”. I još nešto. „Do mile volje“ je vremenska odrednica za beskonačno uživanje u stvarima koje volimo. Verujem da nam je to svima zajedničko.
Koliko god da sam počela iz nesigurnosti u sopstvene kvalitete, danas sam svesna šta sve možeš kad pronađeš svoju strast, odnosno kad upadneš u ono što u popularnoj psihologiji zovu flow stanje. Mene, evo, već danima vozi neki ludački adrenalin zbog kog ne spavam i ne jedem (fala bogu), jer ne mogu da dočekam da sajt bude lajv i da postovi krenu redovnom dinamikom. U stanju sam da odmah posle posla počnem da radim na blogu i da to radim do ujutru, kako bi sajt bio bombonica, a onda opet na posao i tako već danima u krug.
I još nešto
Preponosna sam na izgled sajta, kreativu i funkcionalnost. Ali, lako je sve to kad imaš sjajne ljude oko sebe. Ovaj prelepi girly dizajn je osmislila dizajnerka Jovana Jovanović, koja stoji iza bloga Mustraa i koja je savršeno razumela moja očekivanja, ali i oslikala moju prirodu. Takođe, iza svih ovih premunjenih funkcionalnosti na blogu, stoje rafinirane linije koda koje mi je napisao Ivan, iako sam ga spržila sa zahtevima i pričom o blogu. Znam da se ozbiljno iscimao, jer zna koliko mi ovo znači. I ako to nije ljubav, ja evo ne znam šta je 🙂. SreČnica sam, majkemi. Takođe, znam i da su mu u svemu ovome pomogli razni ljudi sa beogradskog programersko-dizajnerskog asfalta :D. Ljudi, ako prepoznate neke svoje fore i savete na mom blogu (a i ako ne prepoznate), hvala vam svima :).
I za kraj
Radujem se svakom novom postu i sigurna sam da tek predstoji puno zanimljivih sadržaja :). Sad imam ovu prelepu blogo kućicu koja čeka da se napuni novim pričama. Glupo mi je da pričam o ciljevima, ali reći ću samo da sam ozbiljno prevazišla sve one nesigurnosti sa početka i da nemam dilemu da moj blog tek čekaju glorious days :). Nadam se da ćete na tom putu biti uz mene!
I p.s. kada sam pisala svoj prvi post ikad, ostavila sam tri linka sa muzikom koju sam tad slušala, da bih kasnije mogla da oživim trenutak. Vraćam tu tradiciju i ostavljam link za pesmu koju sam slušala dok sam pisala ovaj post. Uživajte
Do čitanja!